Пролог

РАД ПРОТИВ СЕБЕ, БЕЗ ЗАБУШАВАЊА
Ћирилица

У Вуковој Лозници, у Вуковој улици, постоји само још један ћирилични натпис: на Вуковом дому културе. То је мера. Заступљеност националног писма је тачан одраз стања земље, народа и државе.
Сувишно је овде образлагати колико је писмо важан елемент културно-историјског идентитета српског народа. (Где год се није одржала ћирилица, није се одржала ни српска држава, па ни Срби.) Ћирилица јесте на удару варварске глобализације и новог колонијализма, но радимо ли ми свој посао? Ми утичемо на то да ли ће ћирилица бити жаргонски израз за поткултурно ђубре и банално псеудосрпство, или симбол миленијумске високе културе.
Зашто српска влада, као меру заштите драматично угроженог националног писма, не да пореску олакшицу до 3 одсто за ћириличне књиге, часописе и електронске медије? (Слутите ли какве би то ефекте произвело у року од само годину дана? А на споредне ствари троши се много већи новац.) Зашто се не спроводи законска одредба да сви јавни натписи, укључујући и имена фирми, морају бити исписани прво на српском језику и ћириличним писмом? Како ми то олакшавамо странцима, и којим, ако латиницом напишемо ћевабџиница или књижара?Ако хоћемо заиста да им олакшамо, зашто не уведемо да сваки натпис буде и на енглеском, како су то паметно урадили Грци или Арапи? Зашто Министарство културе не наручи прављење 100 лепих и правилних ћириличних фонтова, свих типова, и не постави их на свој сајт за бесплатно преузимање? Дизајнери онда не би ћирилицу избегавали као ограничавајући фактор.
Зар је могуће да чак и Црква, САНУ и Матица српска редовно користе потпуно сакато ћирилично писмо, игноришући да није , није , није , изокренута шестица () није слово ?
Јесмо ли обневидели, полудели или се срозали у полуписменост? Знамо ли да без ћирилице помињана Лозница није град Вука Караџића и Јована Цвијића, него Синана Сакића?